Putopisne priče
Putujući krivudavim putem prema ,,krovu” Srbije, Kopaoniku, zastale smo pored jedne livade ispred koje stoji natpis ,,Kriva Reka” i pomislile da možda tu napravimo pauzu kako bismo ublažile stomačnu mučninu. Pri izlasku iz auta svež letnji vazduh je moju prijateljicu i mene presekao i odmah oraspoložio da krenemo u akciju. Odlučismo da malo skrenemo sa planirane rute i obremo se u tu Krivu Reku. Ako je Srbija po nečemu bogata onda su to raskošna prirodna bogatstva. Kako smo pešačile putem primetile smo da se mi već nalazimo na Kopaoniku, samo jedno 16 kilometara dalje od samog centra sunčane planine. Nepoznat put i pitanje gde će nas on odvesti uticao je na to da se upustimo u nešto novo.
Laganom, opet krivudavom vožnjom došle smo do centra Krive Reke. Osetile smo prijatnu tišinu uz njihanje krošnji na drveću. Tu se nalaze crkva Svetih Petra i Pavla sagrađena u 17. veku koja je stradala čak dva puta. Tu su i dva javora ispod kojih smo pronašle spas od toplotnog talasa. Da, i ovde na planini je vrelo, nije baš pedeset stepeni ali prija hladovina u popodnevnim satima. Jedan prolaznik nam objasni da javori stari 400 godina simbolično predstavljaju tri devojke koje su krijući se u crkvi izbegle odlazak u harem turskog bega.
Odmah preko puta je Osnovna škola ,,Jovan Jovanović Zmaj”, cela u mermeru za koju Krivorečani kažu da je najlepša u zemlji. Možda jeste najlepša ali joj nedostaje onaj najbolji ukras, deca kojih ima sve manje, sa knedlom u grlu reče onaj prolaznik.
Selo ne bi bilo selo da nema prodavnice gde će se bistriti politika i razmatrati o ceni najvažnijeg dobra u ovom mestu – njenog veličanstva MALINE. Gde god se okreneš ovo voće je tu. Svaka kuća ima zasade i zna se da je jul vreme kada su svi u berbi. Ove godine malina je počela nešto kasnije pa se bere i sada u avgustu i posle Svetog Ilije. Cenom ipak ovog leta niko nije zadovoljan pa je teško da malina može sada da ponese epitet crvenog zlata, kako je mnogi nazivaju.
Pričajući sa meštanima shvatamo da smo došli u oazu prirode, tišine i mira za koju turisti sa Kopaonika ne znaju. Na 1300 metara nadmorske visine živi oko 500 Krivorečana koji se bave poljoprivredom i stočarstvom. Broj žitelja bi bio sigurno veći, da se ratne 1942. godine nije dogodio pogrom u kome je nemačka trupa ,,Princ Eugen” divizije ubila preko 330 ljudi među kojima i jednomesečnu bebu. Ostali su preživeli samo zato što su brali grožđe u župskim vinogradima. U centru sela, ispred crkve Svetih Petra i Pavla koja je zajedno sa ljudima unutra tog 12. oktobra dignuta u vazduh stoji spomenik posvećen žrtvama ovog zločina.
Selo se uzdiglo posle pogroma i živi i dalje. Meštani su ponovo podigli crkvu koja se kao spomenik kulture od velikog istorijskog značaja nalazi pod zaštitom Republike Srbije od 1979. godine.
Ovu tešku priču odjednom je zamenio dečiji smeh. Došlo vreme za sladoled posle berbe malina. Jedan mališan se pohvalio da je nabrao čak dve gajbe i da je dobio zasluženu nagradu.
Ostasmo mi u Krivoj Reci još nekoliko dana. Obišle je uzduž i popreko. Šetajući bukovom i jelovom šumom pomislile bismo da je ovo mesto pravi turistički biser, neiskorišćen i sakriven u školjki koju turisti zaobilaze. Tu i tamo poneki putnik završi u jednom seoskom domaćinstvu, koje je otvoreno za turiste. Na svu sreću, ponele smo i bicikle i upustile se u nezaboravni spust kroz prirodu. Putevi do zaseoka nisu asfaltirani, bio je to pravi planinski biciklizam koji podiže adrenalin. Jureći šumom našim bajkovima došle smo do Srebrnca, dela atara Krive Reke odakle kreću skijaške staze Gobelja relej i Gobelja greben, žičarom povezane sa Pančićevim vrhom na Kopaoniku.Tu se nalazi i istoimeni hotel, jedan od najstarijih na Kopaoniku, izgrađen sredinom osamdesetih godina.
Pogled na prirodu koji odmara dušu, beskrajni pejzaži i vredne ruke meštana ostaju u sećanju na Krivu Reku. I izvori hladne planinske vode poput Rosuljačkih, Sojničkih i izvora u Lešju, Mečkaruši i u Brajinačkom potoku na koje smo nailazile baš u trenutku najveće žeđi. Naslušale smo se priča o skrivenom ukletom zlatu pod velikim stenama u selu i raznim sudbinama meštana.
Kriva Reka nam nije otkrila sve, stoga rešismo da dodjemo opet, na zimu, kada sve poprima drugačije tonove, sve utihne i padne beli pokrivač gde se jedino mogu videti tragovi pasa ili čak vukova. Zima je ovde duga i hladna, idealna za zimski turizam, skijanje i ispijanje toplog čaja od maline ili borovnice sa pogledom na beskrajnu belinu. Prekriveni snegom, Krivorečani su u svojim kućama i glavna aktivnost im je čišćenje puteva. Sami se organizuju da svojom mehanizacijom sklanjaju smetove. Ovde ljudi često pominju da i ovde ima skijanja s tim što nije potreban ski – pas, ili specijalni skafander. Mlađi se, kažu, sami okupe i odu na neko brdo kao što su Maksićka čuka, Ivkovo brdo, Bela stena, Pajkov breg. E to je skijanje, po neutabanoj stazi, prava vožnja. Skije same idu pa gde te odvedu, ,,preko brda, preko brega i debelog snega.
Dobri ljudi i život u skladu s prirodom krase Krivu Reku, mesto sa teškom istorijom. Ovo selo vešto skriva svoja bogatstva pred očima mora turista koji posećuju Kopaonik. Zato je njegovo blago još dragocenije.